Жена

Барањци. Реците им ви, у којих није убијено људско достојанство и понос, да је срамота код здравих

руку просјачити, да је комад леба, зарађен трудом

и знојем стопут слађа, часнији, него најбоље јело —

„испрошено. Дајте им рада, научите их радити —

помозите им. — Јер пуца ми срце од боли са те беде наше браће — али и гори ми образ од стида, понижења, гледајући ону испружену десницу здрава човека. Ви вредни, поносни и свесни ратари наши —

"не допустите, да вам брат проси! — И не допустите,

да она силна деца дуго чекају на вас, јер они питају учитељицу, кад их води овамо: „Госпоја, јесу ли ти људи добри, којима насводиш — хоће ли нам дати хљеба»“

Кад сам оно споменула жене... јавља ми се лик симпатичне госпође Остојићке... Јер: така треба да је права жена, права Српкиња... мајка ближњих... А кад споменух мужеве — излази ми пред очи лик др. Павласа. Да, таки треба да је човек — човек новог напредног доба: пун идеала, јаког осећања, али да не трчи својом маштом жмурећки, него да корача одмерено, отвореним очима, те да има здрав поглед, здраве појмове.

Њих двоје и др. Хаџи дали су правац целом овом покрету у Угарској. И дај Боже, да буде онако

огроман успех, колико је њихово осећање за своју

браћу; колика им је жеља: помоћи свом ближњем.

Мисли из дугог времена.

Девојка, која иде по свету необавештена, мора захвалити

„случају, ако не залута.

Није срамота све знати. Срамота је све чинити.