Жена

НЕНА а 27

омилште им, па ћете двоструко добро дело учинити:

сачувати им живот и — показати им пуш срећи. А ви, које се још нисте одлучиле да примите које дете — не предомишљајте се много и не став-

љајте разне ситничарске услове и тобожње сметње: где ће спавати, шта ће обући итд. Ако нема где спаваће на слами, па макар и у штали, само нек је под кровом. А кад се могу куповати јакне по 1.400, 2.000, па и 8.000 кр. —наћиће се зар која рита и зато сироче. И немојте декламовати: „Ако не могу љуцки — нећу никако!“, јер то не само да је непромишљено речено, (код многих је афектација, неискрено), него је речено душмански. Тиме сте јасно, гласно казале: „Ако не могу љуцки — нека скапа од глади.“ (Јер то им и предстоји, не буде ли душевних људи доста. Ја сам и сувише добро извештена о свему.,.) А да видимо, шта ви мислите под тим „љупки“. Ево шта: да је обучено лепо, ко и ваша деца; да има кревет са јастуци и јоргани, као ви сви... јер „шта би вам комшије рекле“ да је друкчије и — зато нећете. (Ово је мени говорено, нисам измислила.) А сад метите руку на срце, па реците, није ли ту више оног глупог „поноса“, „шта ће свет рећи“, него осећања... И није ли грешно: пустити ту децу да умиру од глади зато, што нећете с њима моћи пзрадирати. Али, драге моје, њима није до параде. Тамо је тако велики јад и беда, да је глупост говорити о оделу и кревету. Пустите једно сироче под кров, нахраните га, и нек га само: не бије снег и киша, нек не лута улицама, купећи крај војничких кухиња остатке листина (од купуса икеља), нек не једе лебац од две врсте млевеног дрвета и жира, нек не буде храна — тифусу... Да, да у питању је парче хлеба и скровиште и ништа друго. У питању је наша дужност: ми морамо спасти ту децу од смрти.

И ово да Вам кажем: те силне породице, што су

дошле — „то је (пише ми једна госпођа) већим делом сеоски пролетаријат који се у својој сиротињи — не имајући око шта радити — није ни научио радити.“

Паучите их ви, вредни Бачвани, Сремци, Банаћани,.