Жена

И наше топло и сретно гњездо беше разорено, срушено... И узалуд цвркутаху његова три синчића пред

«собом његовом — врата се не отворише. Беше пустош тамо.

Како ми је било тада, кад се они окупе око његових врата и сва три вичу: „Татице, отвори!“ А кад не добију одговора — окрену се упитно мени, а ја... ја окрећем главу од њих, да ми не пукне срце...

А они се опет тискају око врата, дозивају, чекају,

ослушкују... Како ми је било, кад заједно с њима ослушкивах: хоће ли што шушнути у његовој соби; хоћу ли чути шкрипу пера, или његов ход; хоће ли изненада доћи, пољубити ме и запитати: „Јеси ли се уморила, дико» Хајде остави, па се мало играј с децом...“

Како се трзах, кад који фијакер стане; кад чујем чији

изненадни ход, мислећи: он је!... Како ми је било, кад с вечери идем од једног до другог и крстим их, а нема татице, да их и он крсти, благосиља. . Како

ми је тада било, Милче моје, рећићу ти доцније, кад ти будем много шта више казала.

Сад хоћу само ово да ти кажем:

Све то, што осећах тада, што се збивало пред

мојим очима и у мојој души, — све то довело би ме до лудила, да сам пустила „срцу на вољу.“ Но, ја угушивах силом тугу и очајање, савлађивах сваки

покрет срца, сваки шапат душе, уздржавах се од свега. И то све због тебе: да ти будеш здрава. (Ово ћу ти растумачити, 0 твом 18. рођендану, а можда и пре.) А кад који дан нисам успела у том — кад је туга и бол јача била од мене (та, беше ми често тако страшно!) -— онда сам се сва удубила у рад, у механички рад, не мислећи ништа... И тако је прошло 7 недеља. А једног дана... родила си се ти, цицо моја мала. ___Али не само тих 7 недеља, него и после, целу годину дана, док сам те дојила —- за сво време то, једна ме је жеља и мисао обузимала: да Ти будеш здрава и ја сам се цело време уздржавала од сваког

Узрујавања, туге, свега. А то није било лако. Јер

волети онако, као што сам ја волела тату; бити вољен, као што је тата мене волео; имати онако идеалну срећу,