Жена

__ЖЕНА_ 87

Одох до баба-Љубе. Знао сам, да та жена није учила ни једну школу, али смо је слободно могли послати у Брест Литовск, да преговара о миру.

Када сам јој разложио У чему је ствар, она се пљесну по челули узвикну: == Хвалим те боже, што нисам јуче умрла! Да сам јуче умрла, не бих данас знала, због чега сте ви мушкарци покренули овај крвави рат.

— Ама није сад о томе реч баба-Љубо.

—- Али сад знам све, каже. Г оспода дипломате покренуше овај рат договорно, само да изгину многи људи, па да они, који преживе рат, могу узети две жене.

— Како то можете и помислити» Прекоравам је.

— Пе питам вас ништа више, каже ми. Мени не треба нико да соди памет. А вами кажем само толико: Хеј, да хоће милостиви 60 да вас наведе на то. Хеј, да хоће само милостиви бог да вас наведе да узмете

На моје наваљивање, није се хтела поближе изјаснити, но рече само толико: — Не кажем ништа више, ал што сам вам казала, то запамтите.

Захвалио сам и на томе.

Децу нисам ништа питао, јер сам мислио, цела је ствар далеко од њих. Ал су се деца сама јавила. Када сам говорио о том важном питању са њиховом “атером, и држао датдецани мепаве а наш разговор, одједном ће узвикнути мала Миленка радосно своме брату: — Кад будемо имали две маме, добијаћемо од две маме колача. Али Пајица, њен млађи брат не обрадова се. Него јој рече набусито: —__ Али ћемо онда од две маме добијати и боја.

Девојчица се покуњила. Као да је и она увидела, да је у једној кући много две маме.

На крају одох једном песнику. Да чујем, шта мисле о том питању они, који гледају на свет не са земне прашине, него од горе, из облака. | Песник се растужио, кад је чуо о чему је реч. Па онда рече: — По нас песнике биће то најстрашније.

— Заштор Питам га.