Жена

–

= - "Можете.

Он се испречи: — Какав сам ја, мајко моја, жалосни сумњивац. Та ја се никада нисам бавио политиком. Тридесет и више новина долази у наше село. Цело село чита новине, ја никад. Ето кажите сами, јесам ли

ја држао ваше новине.

— Ме знам. А да сте их и држали, то не би био грех. Напослетку, мене о томе неће нико ни питати.

— Ал ја вам само кажем да знате, А ако је пала на мене и најмања сумња, томе је криво наше село, општина, света црква и она моја несретна жена Јула.

— Да је ваша жена крива, то вам верујем. Жена је управ и створена зато, да буде свему крива. Па нека вам је криво и село и општина. Ал како вам може бити крива света црква2

— Ето како! Позавадило се село, ко да буде председник црквене општине и не даду један другоме напред. Онда се сложише да будем ја. Јер ја не држим ни с попом који је увек са сваким патријархом, нити са Јелесијом, који води код нас велику политику и опозицију. Ја сам потпуно миран човек. Верујете ли ми

— Морам вам веровати, кад кажете.

— Ја сам се опирао колико сам год могао. Али они навалили на мене и кажу: — Мораш, деда Јово.

Немамо другога осим тебе; ако се ти не примиш,

пропашће нам наша света црква. Ти до сад за опште ствари ниси баш ништа радио, па се упрегни мало и ти. — Имали су право! Кажем ја. — Нису имали право. Али кад је дошло до невоље,

ја им рекох:

— Ево вам, браћо, моје Јуле; нека вам она каже, колико имам посла око моје сермије, па баш никако не могу. Па знате ли шта је било2

— Отприлике домишљам се.

— Кад се домишљате, онда познајете жене. Ја гледам и мотрим Јулу; пресецам је очима, ал она метла прст на чело као какав филозоф и каже: Имаш Јово посла и то много посла. Али би ипак могао и ти нешто да учиниш за народ и за свету цркву. И кад је то казала, био сам изгубљен...