Жена

10 ЖЕНА

Тешко је уздахнуо, па онда продужи: — Било је на несрећу баш пред рат. Ја сам се нашао на врху и кад се већ сумњало, на кога се и могло сумњати, до ли на мене. И ја сад мислим, ту може помоћи само адвокат, и то добар адвокат.

— Не може ту много ни адвокат, рекох.

— Па да узмем два, да узмем три адвоката, ако не може један. Мислите ли, да ће ми моћи помоћи»

— Може бити, ал тешко.

— А зашто тешко>

— Кад кажу учинио си ово или оно, од тога се: човек може одбранити. Али кад кажу: Ниси ништа урадио, али је сумња, да ћеш може бити нешто урадити, против тог не могу ништа ни адвокати.

— Па како онда2! Зар да скрстим руке и пропаднем овде.

— Зашто да пропаднете. Време вас је довело. овамо, и време ће вас избавити.

— Али ја не могу даље овако. Није ми до мене, па нека и пропаднем, али ће ми пропасти сермија. Јер ја сам већ начет. Пре две године потписао сам моме нећаку повећу меницу. И на то ме је наговорила жена. Сад ће доћи протести, адвокати, судови и онда ми је крај.

Ту је застао, па онда поче сузним очима описивати своју сермију: — Да знате само каква ми је сермија2 Куће су ми као кутије, онакве винограде као што су моји, није имао ни онај Ноје, што га спомиње св. писмо; моје се њиве црне као ноћ, а кад узре жито, зажути класје као суво злато.

Ту паде деда Јова у севдах. Слушао сам многе заљубљене младиће како заносно описују своју драгану, али ни један је не описа онако песнички, као деда Јова своју сермију.

Ја му и рекох то.

— А он ме пита: — Да ли имате ви сермијег

— Имам једно перо, али је сад прилично зарђало, а помало је већ и раскречено.

— Благо вама! Зато тако говорите.

— Па онда да се мењамо, деда Јово.