Жена

ЖЕНА

Па ЊВ АН НИ а И

..

Народ прича чуда свакојака, Прича, на дну оног густог мрака, Где су некад само змије биле, Гроб је сада Равијојле виле.

Гледа нева, сва је уздрхтала, То да види и главу би дала. У мрак згази... Гле, видна је стаза, · --- Светлост сјаје са њених образа Где коракне, ту се мрак одстрани, Где погледа, тамо и задани. На дну згледа хумку од алема, Над њом стена од бела камена, Кам изгледа управ ко и вила, — Женска коса, анђеоска крила "Из камена извор се разлева, Надалеко лечи и загрева.

На том гробу, плави цветак мали, — Људи су га споменком прозвали Ал у њему нема биљне силе,

Нег је душа Равијојле виле, Тај цвет младу девојку очара, Замириса, ко да проговара; Само смело, у те дане нове, Честитам ти момка и сватове!

Млада нева скромно рече: хвала ! Ал је 'вако питање задала: _— Зашто сте нас виле оставиле 2 Што помресте, срећу нам однесте> Некад виле нама узор биле, Красна стаса, вилинскога гласа, Лаких крила, а имасте дојке, Полу анђо, а пола девојке; Прикупљасте лековите траве, За болести и ране крваве, Помагасте где год тону лађе; Свуд се вила на невољи нађе.

Ком попева, том снагу улева,

рани пса ан а А аи РАВНЕ