Жена

ЖЕНА

Ког очара, сместа га попра'ља. · Дадне л веру, веру не окреће, Ком обећа, преварит' га неће, | Залуд мушком данас снага јака, Не мож' бити без вила јунака Али виле противне су биле, Кад се коље, без тешке невоље; • · Виле могле, телом, духом јаке И по земљи, ал и у облаке. Шта ће људи до бога милога, Кад немају сад никога свога2!

А цвет, душа великога чара, Замириса, ко да проговара : Доброј знати и паметовати, Шта је вила, некад Србу била. Бог му била! У невољи нада. Управ била богињица млада. Ваше жене биле су у тами, Ваши људи нису могли сами, Па се вила мушком одазвала, По нужди је она виловала, Да без наде не би пропанули, Крај те вере живи останули.

Доцније се вила у гроб "свали, Зато умре, — нисте је требали, Па што залуд место да запрема, Све умире, што потребе нема, Некад жене не беху вам виле, Нису знале, па нису ни биле, _Тек су знале белит платна жице, Умесити мало брашненице, Знале мало засејати поља,

Па кукати кад дође невоља. А без вила све човеку смета, Нит је било, нит ће бити света.

Нестало је, што се вилом. звало, Местало је, кад није требало,