Жена

Чак ни у сну не помишља Сред чопора да се јави, Овцама се склања с пута, Па ни јагњад већ не дави. И од мртвог овчег меса,

Он устрану креће главу, Једе жабе и скакавце

И по мало пасе траву.

Вуци му се много чуде, Што усамљен тако лута,

Кад их види из далека, Понизно. им креће с пута. То је њима било криво, Зашто да се толко сами,

И појести већ га хтели,

Јер им целу фелу срами. Ал имали вуци кнеза, Кој знађаше турску резу, Њега људи ухватили

И држали у кавезу.

У ропству је научио, Шта напредак људски значи, Ал кад ропства избави се, Он се опет покурјачи.

Вуци су га поштовали,

И сваки га зато воли,

Што науку курјачију

У човечјој слупго школи. Кад он збори они ћуте,

Па и сад их љуто коре:

— Шта сте опет наумили, Окајте се море, море...

"Да ми овог поједгмо,

Сви смо зато врло мали,

А н да га поједемо,

Редом би се отровали. . Куд сте нагли бедна браћо, Тај нит коље нити прети,

Тај праведан живот живи, (Он ће да се и посвети.

-