Жена

264. Ма ЖЕНА

Ја знам шта захтева такт и манир, кад човек долази доцне у ноћ кући. Ишао сам на прстима, да никога не пробудим. Али узаман. Прозори на соби гђице Бланке били су осветљени. Боже, шта то може бити“ Да није болесна.

Дуго сам промишљао о њој и не знам ни сам, кад ме је обрвао ван. Кад сам се пробудио било је скоро 10 сати. Преспавао сам време за канцеларију, з болела ме је и глава. И ја се окретох на другу страну. |

Колико сам спавао не знам. Од једном осетих да има неког у соби. Осетих да нисам сам. На средини собе стајала је гђа Бланкина тетка.

— Вами је зло пита ме тихим, бојажљивим гласом.

— Љубим руке, на питању. Мало ме боли глава.

Она дубоко одахну. — Хвала богу кад је само то. Ал ипак треба да се чувате. Чим нисте устали на време, ми све три претрнусмо од страха. Ја п сестра. још које како, ал Бланка тешко да је сву ноћ склопила ока. Кад сте синоћ отишли обузела ју је нека слутња. Боже мој, шта су вам младе девојке. Ал ће се бар радовати док чује, да није ништа озбиљно.

— Какво озбиљно! узвикнух. Ја ћу за пола сата бити обучен.

— Нипошто рече тетка. Ви само останите где сте. Ми смо вам спремиле мало умокца и укувана воћа. Ви сте болесни и ви нас морате слушати. Та ви бедниче немате никога свога, ни матере, ни сестре, никога. Како то мора бити страшно кад је човек болестан, а сам..

Сирота, расплакала се, кад је то говорила, и не стидим се рећи расплакао сам се и ја. Мало доцније допела ми је гђицина тетка ручак. И какав ручак. Ено г. Стева признаје и сам, да гђа Александра ванредно готови постан пасуљ, сос, меси изврсно лебац. Али код Бланкиних је господска кујна. Све три тако

кувају, да је управ немогуће рећи која је боља. Тамо.

се не употребљује никада сирће, него само лимун,

%