Жена

ЖЕНА 959

пао неко, који се ни најмање не осврће кад он прича о гђи Александри. Али јест. У вече је мрачно, не види се добро ни крај лампе ни крај прозора, па г. _ Јоргован не може да чита и гледа слику, али г. Стева може и дању и ноћу и у свако доба да прича о гђи „Александри. |

| И кад треће вече замркнуло, Г. Стева таман у речи беаше, како гђу Александру воле и мачкеи вашке и коњи и краве, па чак и мишеви не бегају од ње, него је о чуђењем завирују, г. Јоргован устаде с места, опружи десну руку водоравно и рече достојанствено: Опростите, мени је доста! 6

Сви се изненадисмо! Г. Стева се разрогачио и само муца: Доста... доста•г А поглед му пита: Зар може некоме бити доста зрака, сунца, живота •! Па „ге онда досети и пита победоносно; А ви би сигурно · рт. Јоргован да причате о којој другој :!

_—— Па кад би тако билог! одвраћа му г. Јоргован мирно. Ја мислим да господи неће бити криво, да чују једаред и друго што.

— Шта друго! запита г. Стева. Оно, како од Александре не бегају мишеви, него јој једу из руке, "то сам тек сад хтео да приповедам.

_ Али бадава! Видело се већ, да на нашем небу, еобњи број 65, хоће да се појави нова звезда. И појавила се. Њено је име гђа Бланка. И од тада су наизменце светлиле нам увече две звезде, гђа Бланка и гђа Александра. Дању је наравно сијало без конкуренције само једно сунце, гђа Александра, јер је Јоргован читао писма гђе Бланке и гледао њену олику. За чудо! Кад човек изгуби све, па и слободу, И ничег више нема, почиње да хвали жену и то још «своју жену. |

_ "Ево шта онога трећега вечера причаше г. Јоргован.

Да сам имао оца, какав сам био ђак, данас би се сигурно друкчије знало о мени. Али сам имао очува, и он ме је извадио још из 1 гимназијског разреда. Казао ми је: Ти си и са“ разреда сасвим доста научио, да можеш заслужити себи леба. Заслужуј !

Са 1 гимназијских разреда није нико постао су-