Жена

ЖЕНА

Магарац. (Приповетка.)

Ми смо у мало необичној соби. На гвозденим вратима: собе исписан је број 65. Лево од врата је црна табла, а на њој су имена оних, који живе у тој соби.

Дан је био натмурен. Но ово је можда излишно спомињати, јер у онаквој соби нема светлих дана ни онда, када је напољу сунце. Сви ћуте, само г. Стева . говори. Да ли говори од |утрос, 'од јуче, од прошле недеље, од прошлог месеца, или од прошле године, тешко је одредити. Једипо је сигурно, да говори о гђи Александри и доказује, да нигди нема, да никад није било и никад бити неће такве жене, као што је његова Александра.

Почеше одбрављати врата. То подуже траје, јер на тим вратима има брава и реза колико ни на једној гвозденој кави. Чим су отворили врата, у исти мах их већ и затварају, само је у соби број 65 сад већ нови гост. Окреће се и гледа зачуђено око себе као пиле, које је оног часа искљувило из јајета, па не уме да се нађе.

Но то није дуго трајало. За мало се прера па се приказује: Част ми је представити се. Јова Поповић, иначе Јоргован. Судски писар. Добио сам 4 године. Суђен сам због дражења, бунења, оговарања, владарске породице, а због велике издаје сам ослобођен. — Тај Јоргован је около 30 година. Налицкан као да ће на бал. Кад год се сети ко је и шта је, увек се уозбиљи, као да се терет целога света срушио на његова плећа.

Г. Стева је једва дочекао да Јоргован сврши, па, је продужио дизати у облаке и изнад облака гђу Александру. Тако онај дан, тако други дан, ал га Јоргован не слуша. Он се завуче негди у близину прозора, па ил чита нека писма, ил гледа у неку ·

_ слику. И онда му се озари лице као у Рафајелове

Мадоне, која држи малог Исуса у наручија. Госп. Стева мора да се много чудио, што се на-