Жена

844 · ЖЕНА

Огледало. ЖИВА СЛИКА ИЗ ЖИВОТА.

Драга Цуро! упознала сам Вас. Али како је то било.

У чекаоници нашег најбољег и најомиљенијег лекара свагда пуно света, чекају да на ред дођу. Међу њима сам и ја. Код њега влада необичан“ ред. Нема ту „високе“ ни „ниже“ богате и сироте, њему су сви једнаки; долазе по реду.

Врата се отворе промоли се глава доктора и љубазно, пријатним гласом каже: молим ко је на редуг

Улазе и излазе болесници. Сваком на лицу видим да је добио жељену помоћ, или бар утеху. Јер наш доктор уме не само да лечи већ и да угеши.

Дођох и ја на. ред. Много сам пута у ординацију улазила, јер ми је болест дуже трајала. Али право да "кажем неби умела казати, како изгледа у њој. И сад седох да ми лекар рану превије. У тим се чује глас: Молим г. Докторе журно је. И лекар изађе ва неколико тренутака. Како сам седела развијене ране сама, први пут пређе ми поглед по ординацији. На спрам мене био је писаћи сто. На столу на угледном месту једна слика. Слика једног лепог младог девојчета, са враголастим очима и пријатним осмехом на лицу. Право да Вам кажем, удубиле ми се очи у ту слику. У тај мах уђе лекар у собу: Извините госпођо рече, ал му у исти мах очи ухватише предмет мога посматрања: — То је моја Цура. То је изрекао са пуно љубави, пуно жара, а тако нежно да му је у тим речима лебдила и душа и срце. Колико је силан осећај у њему, види се из тога, кад је пробио ону ледену плочу која му је притискала груди. У часу ми. је прошла кроз главу цела трагика, у животу тога човека. Млад, здрав, пун живота, тражио је сунце, топлоте да га греје истом ватром, а наслоњен беше на тврдо стење, пред собом гледаше ледено море. Жалила сам судбу његову.-И он је храбро сносио све док не угледа у даљини јарко сунце и замириса у ваздуху мирис ружа.