Жена

326. | | по ЖЕНА

ници и поред турске куће, себи подигне склониште.

У такав један скромни кућерак, пред мрак, по снегу и зими батргајући, закуцасмо звекиром на дрвену капију, тражећи склоништа.

Старија жена, око педесет година, створи нам полако капију. Када јој казасмо жељу, да код ње сачекамо непријатеља, она је одмах одлучно рекла:

— Будите само задовољни. У овој малој соби станујем са мајком мојом, а ову већу даћу вама врло радо. Кревета немам, али ћемо гледати, да позајмимо ма какве. За цену ми.не говорите, јер то ме вређа“.

Ћутећки уђосмо у одређену нам собу. Мени су таке собе у Призрену биле познате и израније. На сред собе мала, плехана фуруна, поред прозора од обичних сандука начињен миндерлук а у углу собе у зиду као мала црква — олтар, са неколико икона, остатком славске свеће и китом босиљка. То је све.

Убрзо се одомаћисмо. Пошто обојица бејасмо више болесни но здрави, бејасмо пуни благодарности тој сиротој жени, која нас је неговала, кувала нам и прала нас. | |

И убрзо дознадосмо ово:

Мајка наше добре домаћице, лежала је болесна, није се ни дизала са постеље, било јој је око 90 година. Домаћин наше газдарице пољ-Глигорије био је 13 година учитељ а за тим 7 година свештеник у Призрену. Умро је доста млад и оставио јединца, Стојана. Стојан је свршио богословско-учитељску школу у Призрену, још пред рат био је српски комита; борио се за време нашег рата против Турака, Бугара и Арнаута и најзад избегао са нашомфвојском, да се не да жив у руке непријатељу. Наша газдарица Пана. Чемерикић — и сама је била комита, не само. да је носила српским четницима храну и преобуку, него је и она „фрљала бомбе.“

Да је то сушта истина, види се и из овога:

Непријатељски топови све су се јаче чули, а мени и моме другу било је неугодно, бринули смо се за себе, а још више за своје породице, које смо оставили у Крушевцу. Видећи нас брижне, наша тетка-