Жена

392 ЖЕНА

бели лептирићи излегу се обично по подне, а јутро их не ватече живе. Немају срца, уста, немају оруђе за варење, не једу, не пију, не видиш им никакве цели. Сунце их излеже у песку у крај реке, они се скупе у гомили проваљају се неколко пути над реком горедоле као какво живо цвеће и — угину. Не живе ни дан. Надвисили се над реком, а нису се напили ни воде. Због чега живе»! Ал да! Нечега је ипак било. Женке су нашле свога пара и снеле у песку крај реке — јаја, која ће се излећи на сунцу можда тек треће ил четврте године.

Ти су лептирићи без сваке друге цели, осим ове једне, да одржавају живот у оном песку, у ком су носиле јаја још њихове мајке и прамајке. Живот не значи застој, него напредак, усавршавање. Можда ће сеу оних малих белих лептирића некада развити уста, можда ће добити канал за варење, можда ће им ој:чати крила, можда ће после стотину хиљада и милуона година развити се из њих нешто, што ће бити значајније у свету но што је данас. Цео живот на земљи, развио се некад из далеко мањих и несавршенијих животињица, од оних, које цветају данас над рекама.

И не ће можда требати ни неколико милиона година. Можда ће доста бити сто хиљада година, можда само још 10 хиљада година, па ће се и човек развити толико, да ће и његово тело, и његов образ и његово поштење и његова правда Завредити да их греје сунце. Данас наравно човек још не вреди ни оне прашине по којој гази. Данас душа његова нема још уста да се напије правде, кад што нема уста онај мали лептир, да се напије свеже реке, која се у онако велику

количини таласа под њим. Данас живци човекови још ;

не могу да произведу душу, која би се уздигла из

помрчине. . Изгледаше ми, да сам, оне ноћи разумео значај онога, што је Баба називао: Рождество — торжество.

У томе је будућност човекова, спас његов, у томе је све.