Жена

ЖЕНА 403

затуцан да мислим како то никада бити не може. Биће можда после 50, 108, 200 можда после 5000 година. Али данас тога нема. Данас сав терет и сва одговорност иде на родитеље. И кад сам већ уживао у многој деци, ја сам био дужан да причекам 50, 100, 500 или можда 5000 година. Ако би дошло време да се једанајеста заповест божија преживи, ми би је онда "могли и избрисати. Шта се смешкате. Зар нисмо избрисали“и другу заповест божију. Зар нисмо по хришћанским црквама створили кумире и насликали «свакојака подобија те се клањамо и крстимо пред њима... Баба је све ово изговарао као у некој грозници, и сваки дан губио је све више мир и хладнокрвност. Наскоро се догодила у нашем животу мала промена. У бурном ратном времену нестајало је дрва и "угља, нестајало по собама топлоте и осветлења. Заточеничка управа је из штедње затворила она оделења у којима су биле собе „самице“ те је заточенике сместила у велике собе. Ја сам се томе обрадовао. Ма "колико да сам жалио бабу, он се наднихао надамном као нека жалосна врба. Његова туга притискала је стално и мене. Осећао сам да онако стање постаје _ опасно већ и по моје здравље. А држао сам да ће веће друштво моћи и оно, што ја нисам могао, т. ј. разонодити бар кад-кад и бабу. То ми изгледаше за њега последњи лек. | Јер у оним великим заточеничким собама има. тренутака, када наступа нешто налик на мир и на добру вољу. Ако ти тренутци мира и добре воље и не наступају баш на Божић а оно у другим приликама. _Дођу у затвору тренутци кад човек заборави где је, кад се његов дух истргне оних окова, и он се осети слободан, разговоран, кадшто и весео. Ко не познаје живот и човека, зачудио би се оној шали и раскалашности која кресне кадгод и сред оних несретних зи- | дина. Све је залудно. Где има живота, избије тај живот макар кроз лакат и макар у тавници. Ко није Гледао живот пред топовским чељустима, у рову на догледу стотину опасности, тај без сумње држи да "онде свет стално живи са самртним бледилом на уснама.