Жена

410 ЖЕНА

мачета. Али кад им когод паметнији и старији узме куче и маче, да их уклоне испред мучилаца, то је за децу жалост велика. Једва се мире с том мишљу, да животиње не треба кињити и једва пристају, да им се ова радост ускрати. Иако разум у њих ради, још не уме да царује.

Мало веће Бате у чакширама и Секе у сукњицама хоће да се дохвате за косе и за уши, а некад и у коштац. Како им је слатко, кад се понесу. Баш као да мегдан деле. Још ако имају захвалне дечје публике, развије се права битка, која се довршује плачем с једне стране или с једне и друге стране. Жалост је гледати побеђенога, а камо ли осећати ону пониженост. У недостатку снаге прети победиоцу, да ће га његов старији брат већ осветити и то му служи на утеху, те тако довршује жалост. А победилац на крају попушта и не радује се победи, него као да се извињава: Не би тако прошао, да ми није забо нокте у образе.

А код одраслије деце развије се, кад не могу да се споразумеју и сукобе се, прави рат, па тим већа жалост, која се свршава дозивањем помоћи, претњама, плачем и јауком. Ту се обично старији уплету, да ублаже жалост, и кад јогунство попусти, измирују их.

Што мање жалости, тим више озбиљности, која утире пут радостима.

Док деца не пођу у школу, немају праве бриге. Оно мало слушања у кући не спада у бриге. Живе дакле без бриге. Стога се њима може већим правом пребацити, кад изазивају жалости. Оне безбрижне дане могла би деца употребити само на то, да себе, своје друштво и своје старије обрадују. О том деца дабогме сама по себи не воде рачуна и неће га водити, до год их старији на то не упуте. По природи својој, по живости и несташности хоће да забасају У забран, у ком се не ствара љубав и радост. | Мало је које дете насмејано, кад дође први пут у школу. Није озбиљно, што јој хоће да одаје дужно поштовање, него што њом прима бригу на главу, и

то бригу, која му, како су га неки старији криво уве-