Жена

4

о

"Оних ноћи, пуних звезда, месечине, миомира,

8 | | ЖЕНА

Сећаш ли се» Сећаш ли се оних дана, пуних сунца, песме, миља,

Кад ко лаки лептирови скупљасмо се око вира, Жељни сласти, жељни среће и њезиног изобиља 2

Сећаш ли се оног јутра, кад крај цркве више села Завирисмо једно другом на дно срца, пуног крви, И видесмо, да у њему кључа љубав узаврела,

И да прети као вулкан да избије и да смрви.

(Сваки протест хладног ума, и закона, и морала,

И да светом ватром стопи нераздвојно срца оба 2... (О, како се радовасмо тад ко сретна деца мала, | Усхићени што открисмо тајну баш у згодно доба.

И кад једне тихе ноћи пролазисмо мртвим лугом, Ти застаде и задрхта, а ја сам те разумео:

У страственом загрљају, у пољупцу врелом, дугом, Ми дадосмо једно другом срце, Жушу, живот цео —_

Сећаш ли се2,.. Од тог доба пребродисмо много јада, | Многе дане загорчане, многе ноћи у самоћи, | И гле, срце моје бије данас исто кон тада, Осећајућ' ерупција још силнија да ће доћи.

Чим забеле они дани, пуни сунца, песме, миља, | И заплаве страсне ноћи, пуне звезда, миомира, И ми се ко лептирови нађемо крај оног вира, И жедни се напијемо слаети, среће, изобиља.

Ђ. Лазић.