Жена

466 | ЖЕНА

Милево моја, дијете мило, Невин цвјете, што свену тако, Ко год је тебе познао чедо, Заборавити те не може лако,

-— 0х, црна рако!

Да, црна си нам, црна за мене, За сеје, брата, за мајку њену, Баку и тету за све си црна, Јербо у теби наде нам вену.

— није ли тако!

Дана умрије, сестрица твоја, Прије равних тринајест љета, "И ти се опет састаде с' њоме, А у свемиру бољега свјета, — молте се Богу!

" Вас двије сада а ја видим тамо, У дивном колу, анђелском хору, _А душе су вам невине свјетле, Ко алем камен у сињем мору — више не могу. И сузе моје већ усахнуше Јер душа више плакат не може, Од оног часа, кад спровод крену Уз тишу пјесму, уз „Свати Боже!“ — аох мој РАКА

· Подај ми снаге, да мирно сноси, Болова љутих, читави сплет,

Док душу моју позовеш горе, РИКИ мојој у бољи свет! |

о Свшној код Бос. Новог, 6. Јула 1918. год. Милош П. Крагуљевић.