Жена

с

ЖЕНА 497

морао натраг вратити, јер је сад трчао за њима.

у Прибрао сам био сву снагу, да будем миран и када сам им иза леђа прошао, нису ни опазиле од куд сам се створио.

Оне су стајале и чекале поручика. Мени су,у том часу, биле леђима окренуте.

Ја се упутих наглим корацима према њима и када дођох наспрам њих ослових их са — добро вече, тоспође! — и одох даље не заставши ни за часак...

Она је само лако вриснула, затим потрчала за мном, али ја одох даље као муња. Само сам чуо где ме дозива: — Бранко! Бранко! Молим те, причекај малко. Када сам већ добро одмакао био, и нехотице се осврнух и видех, у близини уличног фењера, њу наслоњену на зид како је покрила лице рукама и плаче.

Поред ње је била њена Вера и поручик...

Сиромах мој друг сав се тресао од узбуђења и ја му не дадох да више говори, него покушах да ствар, колико могу ублажим. Али у томе нисам ни најмање успевао. Он се једно време примирио био, затим се усиљавао да буде весео и као да је тобоже цела ствар испала онако како је он желео.

— Све су ти оне, брате, једнаке — говораше привидно мирним и одлучним гласом. Вечито су жељне провода. Ни о чем другом и не мисле, него како ће се допасти и на себе пажњу привући. Што је која лепша — тим је опаснија. Пропусти само један дан —- само једну прилику, да јој не поласкаш и њену сујету не задовољиш, већ је незадовољна, врагови је распињу и у зло носе. Ох, та сит сам ја те несносне игре и пресит! Свега ми је већ доста. Сад ћу се бар за навек опростити несносног јарма, који сам читаве две године теглио.

Али ти ево овом приликом најсвечаније изјављујем, да је ово био последњи јарам! Мене неће више ни једна упрећи. Све су ми мрске и немам више очију, да их видим.

— Незнам, шта да ти речем — рекох ја слежући

ЖЕНА 4