Жена

496 ЖЕНА

— Но то још није све! Знаш ли где су биле». Камо су отишле» Отишле су њему у стан. Јесте, “Ј сам својим очима видео све. 8

На те речи поново плану и срдито удари руко Р | о сто, да су се шоље и чаше испревртале од потреса. |

— Умири се, молим те — рекох му. Није вредно, | да се због којечега узрујаваш. |

— Због којечега2! — Ал' после додаде : Имаш пра- | во ! Није вредно, због једне обичне жене, једити сенј нити се узрујавати. ј |

После тих речи наточио је поново коњака, за- | палио цигару и мирно продужио своје доживљаје тога | вечера. ' — Али сад долази најлепше т. ј. како се узме, | најружније. Ја се реших, да се не мичем испред куће, | док не пођу кући. Морам ти признати, да сам се. мало стидео сам себе због те одлуке, али ме обузе тако јогунство, да бих пре главу изгубио него што бих своју одлуку променио. Као што знаш, зима је: така, да бих жалио и пса напоље истерати, али мени. то није сметало. Ја сам горео од пакости и мржње.“ Најпосле обузела ме је била нека пакосна радост. Упецао сам те, упецао! говорио сам у себи. Здера сам ти образину, те ме нећеш више за нос вући!

После мале. почивке додаде: Цело лице ми је већ утрнуло било од хладноће, а оне никако да изађу. Прошло је девет, искуцало већ и пола десет, а њих. никако нема. Сваки шушањ, свака сенка ме је узру-. јала. Бар сто пута ми се чинило да иду и свако том приликом ми је срце лупало да су ми уши зво ниле услед убрзаног и појачаног крвотока. Руке м! се грчевито стискале и ја сам несвесно појурио сваком том приликом — према вратима, ни сам не знајући шта ћу учинити. |

Најпосле, зачу се жагор и кикот под капијом. Мени се смрче и кад зашкрипну капија, ја се поново“ прибрах и мирно се упутих према излазу. |

Вера је изашла прва, а за њом она и то бојажљиво се обзирући, неће ли је когод спазити.

Он је — изгледа ми — нешто заборавио био, те се