Жена

ЖЕНА 517

сусрећу, нарочито тамо око „Кристала“ и „Олимпуса“. Код ње беше нечега стидљивога од тога; она вам напротив ненамерно испољава неко самопоуздање своје. _ Да не беше само у турској ношњи, по своме држању "оличава вам праву нашу Српкињу. Она хиташе с децом да продужи пут за варош, али је ја зауставих. — Ти си була зачудно је упитах, а она ми не"ким пријатним, лаким осмехом потврди да јесте. — Знаш ли српски2. : — Како не бих. знала, господине, када самија из . Србије, из оне наше липе и некад слободне Србије, "у којој смо тако сретни били.

Истину вам кажем, занео сам се тада, када је ова непозната ми була са неким боним уздахом ово изговорила. Сав сам срећан и блажен био, када ми је она само са ово неколико речи изразила жудњу, спојену са признањем за оном изгубљеном слободом нашом, којом су се у истини наслађивали и сви остали наши сународници, који су били под окриљем српскога неба. | |

— Докле ће се оваког Тешко је, господине, издржати више! |

Ја јој на то одговорих само слежући раменима, · да ни сам не смем више о томе мислити, али ипак, "ако Бог хоће, може свему нашем јаду скоро доћи крај. Дај Боже! Ех, да ми је само да се вратим кући, "те да пољубим ону земљу нашу, где сам се и родила. _

ћа ово зачуђен, дубоко је погледах и нестрпељиво је упитах, одакле је2

— Ја сам из Лесковца. Тамо сам се родила, тамо "се и удала. Сад ето где смо. И муж ми је овде међу нашима.

Како је то она некако својтљиво казала ,.....

„међу нашима“. Не могох се уздржати, а да јој са

_ неким особитим задовољством не ускликнем :

— Ти си, дакле, и була и Српкиња! И ти си

заиста оно, што се каже, наше горе лист.

— Јесам, брате, јесам... ... Србија је и мени, што

"и теби, и ја сам њојзи оно исто, што и ти! _— Право си ми казала, право си ми казала, по-