Жена

518 _ ЖЕНА

нових ја, тако и мора да буде! — одговорих јоју некој срећи, која ме је, чини ми се, и грлила и љубила тада, скидајући ми сав терет, који ми дотле тако мучно притискиваше душу. Утеха је срећа, када. је само имате с киме поделити.

— Овде ни леба довољно. немамо, а камо ли што друго, пожали ми се она.

— У Србији смо увек имали леба! — упадоше у“ разговор, чисто пренеражено, ове речи, које су као са неком равнодушношћу слетеле са бледих усана њеног старијег малишана од седам годиница, који се ту пред нама са својим млађим братићем одмараше на једном камену.

— И ти знаш српски помиловах га ја.

— Знам.

— Разумеш све2

— Па све! — Као да би ми рекао: још ме питаш. — А знаш ли турски 2

— Мало — рече сасвим некако немарно, као да

би ми хтео рећи: „готово га и не знам“.

За мене још веће усхићење беше. Осетих тада, но икада дотле, да сам дужан ма колико било, пру-

жити новаца овим малишанима, овим нашим Српчи- | ћима муслиманске вере, а кроз главу ми проструја она наша освештена, знаменита и убедљива изрека: Брат је мио, ма које вере био!

— Љубите руке, децо, и кажите хвала!

Са усана ових слатких малишана затрептала је захвалност, као мајска роса спрам зрака јутарњега | сунца, а ручице њихове стискаху задовољно добивени 74 мајушки дарак.

— Збогом!

— Збогом!

Опраштајући се с њоме и дечицом, занесе ме. мисао и до мојих сирочића. И колико се осећах задовољним и утешним овим изненадним сусретом, у толико се осетих још у већој чежњи, да што скорије. своје тако сусретнем и да се више никада од њих не растављам — али се брзо прибрах.