Жена

ЖЕНА 519

— Чекај! Кажи ми, молим те, кажи ми име твоје, мило ће ми бити, да га за успомену знам !

— Џемила, рече ми некако сасвим срдачно, као кад помињете име неког свога удаљеног, за киме одавно жудите.

— Дај Боже, - Џемила, да се ускоро и у нашу лепу Србију сусретнемо.

— Дај Боже! и она чисто кликну, а радост нека обасја јој лице.

Каква случајност — са оближњег минарета у томе тренутку разлегаше се тада дрхтави глас мујезина, као да призиваше Бога, да ове наше топле жеље што пре испуни. С

_ Алахјил алан! . :

У Солуну, маја 1917.

| Бор. Л. Ценић.

Шта их теши.

Тужила се мала Вера, Што због рата сласти нема; Ето“нема ни шећера,

А још мање шећерлема. Због рата се и дед' жали: Изгибе нам омладина !

Па и мени до два сина

У љутом су боју пали.

А син трећи, ту је био, Он у свога оца гледа; Тужно гледа ал' се неда, Па овако говорио:

Рат: је одн'о много, много, _ја разумем што те жао, Већма шкодит' није мог'о, Ал' питајмо: шта је дао Рат загорча нашем роду, И дон'о је многу шкоду, Ал' ће донет: народима Лепше дане и слободу.