Жена

592 : ЖЕНА

Огледало.

(Живе слике из живота).

Драга Цуро!

Предамном је гомила рукописа. Треба све да прочитам, изаберем и средим за штампу. Прелиставам, тражим, нема ништа од мог вредног, поштованог сарадника. Бејах се већ заморила радом, бацим перо и одем на свеж ваздух. Отшетам се до г. С. и замолим га да ми уступи из његове богате ризнице једну стварчицу за лист. Без заустезања увек вољан да ме задовољи пружи ми један завежљај: прочитајте га; ако вам се допада уступам вам га радо. Читала сам са уживањем. Новела је идеално лепа. јунак у | њојзи савлађује бујну љубав млађаног срца. Жртвује и себе и њу на олтар миле народности своје, јер је она туђинка. Била сам јако потрешена, јер ми је читајући пред очи дошла трагедија једне породице чији је живот почео на основи чисте љубави, ал се свршио са највећом дисонансијом, јер и она беше — туђинка.

ТРЕЋА СЛИКА.

Било је то пре десетак година. Седела сам за писаћим столом и примала пошту. Врата се отворише и послужитељ уводи у собу страна човека високог узраста, бледа лика, црних очију, љубопитљиво упртих. на мене. Тај поглед ми је казивао да зна коме га воде, ал ја не знам ко је он. Пошто нисам била у свом приватном стану већ у уредништву, није било обавезно приказивање, чућу шта жели и онда сазнати скиме имам посла. Међутим странац не говори ништа о листу већ испитује мал те не моју дедовину. И то. ме није у први мах изненадило јер су тада многи распитивали се за мога оца. И што сам му више саопштавала на његова питања, све више му се лице. ведрило, осмехнуо се и најзад рече: ја сам тај и тај, твој блиски рођак, исто име носимо, ал сам са родитељима већ пре 30 година отишао у другу државу. Онда се и ја сетим из свога детињства неких ствари