Жена

598 | ЖЕНА

пажње поклонили да ме је то до дна душе потресло и ја сам им се топло захвалила на пажњи и бризи. Због моје болести те године остасмо без састанка о Ускрсу. Друге године њој умре мати и опет не дођоше. Треће године оболео јој син у Берлину и тако сваке године или код њих или код мене неке сметње, а године пролажаху, ми се не видесмо. Ишла су писма овамо и онамо, пуна чежње, очајна, због толиких неприлика које спречаваху да се видимо. У томе дође и светски рат. Прекиде се све. Годинама не знадосмо једно о другом ништа. Тада, када после вишегодишње патње, гонења и сваковрсних страдања вратисмо се | из интернације кући, телесно подлегла сам тим напорима па се и опет нађох у Бечу под вештом руком оног истог професора, брата моје рођаке. Кад сам се већ почела опорављати, обоје дођосмо на исту тему. ја сам га питала а он ми је причао о својој сестри. Радознала сам била чути, где су и како су. Али што сам чула, ранило ми је душу и дало ми је много да мислим. Рат је пољуљао из основа ону лепу зграду породичне среће и пошто стубови беху од неједнаког градива, бадава су зидови јаки и солидно подигнути, када темељ омете, кућа се руши. Рат их је унесрећио, рат их је срушио. У борби беху њена народност и његова као непријатељи. Од првог дана ратовања обоје су живо пратили ток битака с обе стране. Она је осећала са њенима а он са његовима. Толики је био јак осећај народности и у њега и у њој да нису ни прикривали. Свакодневно све више и више су им. се душе разилазиле, свакодневно били су њих двоје у опреци и водили борбу отворену као. они на бојном пољу. Одношај њихов, донде пун сунчаних зрака и топлоте срца, претворио се у неку маглу, кроз коју не нађоше излаза. Живот им је постао пакао. Тако се једног дана створила моја рођака код њеног брата у Бечу и очајно је узвикнула: ево ме, не могу даље, ми се више не разумемо, ми нисмо .једно исто, ја и мој муж, ја сам га оставила за моју милу народност. Већ после неколико дана добила је брзојав од кћери да је муж јој на умору и она заједно са својим бра- |