Жена

ЖЕНА 607

"них правила, која се односе на све. Сваки се радује кад га огреје сунце, свако је суморан када га бије _ киша, свакога боле кад га ударе. | Људи су одавна одредили шта је слатко а шта је горко. Дабогме уопште. А знамо, да некима није слатко што скоро сви други сматрају да је већ слатко. Ми смо утврдили правила и о бојама. Али шта вреди то, кад нечије око не може да разликује боје, него му је све зелено. И узалуд говорите некоме, да се печено месо може лако жвакати, кад он нема добре зубе, па му је свако месо тврдо. Али ти поједини укуси не могу оборити опште правило. Може наука ма шта утврдити, биће увек људи, који ће ићи другим путем. Наш народ зове такве људе „особењаци“. Али и ако није могуће намесити колаче, који ће се допасти свом свету, то још није разлог, да колаче никако не месимо. Тако је и са правилима о лепоме. Заједнички живот људи, њихов заједнички рад, заједничка борба и страдање, створише и стварају у све већој мери заједничке осећаје, заједничке обичаје, заједнички језик, заједничку веру, заједничко схватање | о поштењу, правди па и лепоме.

Ми када расправљамо какво важно питање, не смемо узети за меру појединог човека. Поједини човек није јединица и целина. Јединица и целина је оно што може само за себе да живи. Поједини човек сам за себе, изван друштва не би могао ни да живи, ни да напредује, ни да се множи. Замало би угинуо, као што угине чела, која се издвоји из роја. Морамо | узети за јединицу само народ, заједницу, која у тесној вези заједно живи и заједно ради и има заједничке _ интересе, поједини човек је само део те јединице.

Када дакле посмотримо човека не као Петра или Павла, него као део целине, онда нам је већ лакше утврдити правила о његовом језику, 0 његовом схватању шта је право и шта није право, па и правила о томе, шта је лепо и шта је ружно. Поједиицу може нешто бити кисело што другима није, али заједница, друштво има о томе па и о свему другоме утврђене појмове. Када је дакле реч о лепоме, може бити питање

~