Жена

8 АМА ЖЕНА

даће, како би пропао. И ја злурадо узвикнух у себи: Тода ме шаље у небо! Зар би ме могла шиљати у други свет, да ме волиг Она је добро знала, какве сам глупости чинио за њену љубав, кад је тражила од мене.

Ујутру јој нисам отишао. После подне метнем оне листиће у џеп, и када сам ухватио за кваку врата њених, осетио сам са чуђењем, да сам много мирнији, него иначе. Од узрујаности ни трага и ја бих рекао, био сам сасвим равнодушан. Дочекала ме је у смеху као увек. Па је вероватно и изгледала као увек. Али како је мени изгледао данас њен смеј! Није ми био пријатан и природан као некада, него усиљен. И мени дође у памет: — Зар може сталан смеј, вечити смеј долазити од срцаг Зар то није празно, досадно, усиљено церекање» И онда тај смеј и није онако звонак, мио, како ми се чинило чак и јуче.

Па онда како изгледа 2! Лице јој није више онако свеже,

мило. И у очима њеним нема више онако анђелски израз. И данас видим да су те очи лепе, ал као да сам у тим очима "гледао некада и душу. Сад више не.

— Ви као да нисте ноћас добро спавали, рекох јој и нехотице.

— А као зашто да нисам добро_ спавала 2! рече и при том се дуго и гласно смејала.

Сад ме је тај смеј чисто вређао и једва сам чекао да престане. — Долазите ми јако неиспавани,- рекох кратко.

Није јој било мило; не може бити да јој је било мило, али се она и на то смејала, и сад ми беше сасвим јасно да је тај смеј усиљен.

=— Кад већ говоримо о томе, како је ко спавао, допустите господине, да и ја вас питам, како сте ви спавали2! Да нисте били у небу! Како се тамо спава2! И опет се смејала.

— Не знам, рекох озбиљно, хоћете ли ми веровати или не веровати, мени је напослетку све једно... Ту сам се и сам мало уплашио од својих речи. А'и она је приметила, да данас говорим друкчије.

· — Знала сам ја, да је вама све ПАО веровала вам, а "не веровала.

— Не, госпођице. Мени то мора бити све једно сад, у овом случају. Јер знам и сам, да се у ово што ћу вам сад показити управо и не може веровати. Јесам ли ја ноћас био