Жена

14 | | ЖЕНА

Када је госпођица Теодора прочитала ову путописну

„црту, погледао сам је. Не да се није смејала, него се није ни

осмејкивала. И да опростите, њено ми лице изгледаше у онај мах неисказано глупаво.

Мени изгледаше као да сам се истрезнио. Али зар сам ја кривг Што ме је шиљала у небо! Ко види макар и у сну,

" само један крајичак небаи говори макару уображењу са ер-

кама господара неба, тај не може више бријати главу ни скакати у кишницу а већ по други пут нећу више ни у небо,

јер су ми тамо доста јасно казали, шта ме онда чека.

Лагано сам савијао листиће тога путописа и хтео да их метнем у џеп.

Она се устремила и чисто ми истрже листиће из КЕ

— Дајте овамо, то је моје!

= Ваше ЈЕ! |

Ја сам после свега тога изгубио не само вољу да идем у небо, него сам изгубио вољу да идем и њој.

Тек кад год сам је обишао. Нисам јој се више клео да

ни три дана не бих могао, а даје не видим и долажах јој све |

ређе и ређе. _ После се удала далеко, чак у другу државу. Искрено сам јој честитао и био у њени сватови. ·

После скоро 20 година нашли смо се случајно у ом железничком возу. једва смо се познали. Дошла су два три

обична питања: Како стег — па за тим мир.

Видео сам да не можемо вечито ни ћутати, а тешко је било почети. Напослетку избије из мене питање: |

— Желите ли да вам што учиним 2 Заповедајте, ја сам још увек готов. Само ме, молим вас, немојте више шиљати у

"небо. Сад ми је већ далеко.

— Нећу! Али да говоримо озбиљно. Знате ли да вас се врло често сећам 2 |

Не бих био мушкарац, кад не бих у онај пар порастио. | И кад не бих помислио: Аха, сећа ме се. Или што сам тако

леп, или тако паметан, или тако добар.

Али она продужи: — Верујте ми, онај ваш спис сам врло често читала. И знате ли, да се више не ОДН толико смрти као пре. Скоро нимало.

Мени је то годило и када смо се Рао нил руковали смо се искрено. . == а