Жена

Рм

пе (У у ирЕ

ЖЕНА; ' “о

манића и Вука Караџића и Милоша Обилића. А ако ћемо

после смрти сви бити ваједно, онда, каже Сократ, не жалим и хиљаду пута умрети. — То је мудро речено, рече девојка замишљено. Ал, само

мудро речено. То све није сигурно. И то је само казао Сократ. |

— Али, госпођице, и Платон је исмевао страх од смрти. Он је жестоко нападао све оне, нарочито песнике, који онај други свет описују црним бојама и шире страх од смрти. Задаћа филозофије је, да нас помири са смрћу. Мудрост је, да мирно и хладнокрвно дочекамо смрт:

— А зар нема мудрих људи, који су друкчије мислили 2 питала је она. Будите искрени, јер сте ми обећали.

— Признајем, има и таквих. Н. пр. Паскал је очајно узвикнуо: смрт је или вечито уништење, или вечита несрећа. То су они, који све гледају кроз црне наочари, као ви.

— Кад нема никогада се врати оданде и исприча, каже она.

— Па то је баш доказ, да тамо нема ничега.

За кратко време наста тајац. Али сам опазио како се

полако поче губити са њена лица натмуреност и мрак, који |

_ је до сад попао био по њој.

— Слушајте, рече наједанпут. Ви увек ГО ВОВАНА да би

ви мени за љубав учинили све. · — Истина је — све.

= Ал, ако не можете.

— Могу! Није ме ваљда родила шева!

И ја сам доиста у оно доба био уверен, да могу све. Ма колико да сам читао, и бавио се озбиљним стварима, њена је мати имала право кад ми је казала, да нисам сасвим „читав“. Није било ничега, што у оно доба не бих "смео, покушати. Било ми је свако брдо равно, а небо близу, само један скок. .

А она ме је баш и шиљала у небо.

Сећам се, да сам подскочио са столице, пружио јој руку

и рекох: — Па да се журим! још иза затворених врата чуо сам, како се још није престала смејати.

То је све што знам и тога се сећам. И сећам се како

је било већ вече, и како сам отишао кући У мојој соби нж |

ступили су онда једини часови мога живота, за које немам ни

права појма, нит имам правих речи. Као кроз неку маглу се-