Жена

1 у А 73 (0 МУР 6 ЖЕНА Х

)

ћам се, да нисам хтео да се осрамотим пред госпођицом. Али ако ћу онамо где сам обећао, не могу жив. Да ли да се убијем> Али ни праве мисли, нити догађаје нисам у стању описати. У зору сам дошао потпуно к себи, када сам осетио на својој глави материну руку. Познавао сам ту руку. Кад је на мени, као да благосиља. То је само материна рука.

Ево јој чујем и глас: — За бога, сине, каква ти је не"воља да толико радиш Ти си се толико занео својим пи„сањем, па и не видиш, да је већ увелико дан. Она опружи руку и угаси испред мене лампу, која је још горела, а напољу _је био већ увелико дан.

Разазнао сам где сам. Седим за својим писаћим столом, у руци држим перо, предамном исписана хартија.

— Опрости, мајко, мало сам се занео.

— Треба мање да радиш, рече ми мати, ал само кад си хвала богу здрав. Синоћ сам се јако поплашила.

— Због чега2

— Па за бога, дете, није ти било добро. Кад сам те звала. на вечеру, рече, да си вечерао ван куће. Знала сам да ниси, јер је још било рано. Кад сам те ухватила за руку, рука ти је била као у грозници. |

Ничега се ја тога нисам сећао.

А мати продужи: — Око 9 сати си отишао и тек си•се пред зору вратио. Право да ти кажем, било ми је мило. Из тога видим да си здрав. Само што ниси одмах легао, него толико радиш. |

— Да сам одлазио ноћас од куће, не знам, још мање знам где сам био за то време. Кад је мати изашла из собе, да ми донесе доручак, погледам на рукопис, на коме сам мало час радио. Завршетак је још био влажан. А наслов је гласио: Какб је у небу2!.

И онда ми тек дође у памет јучерашњи дан. Никакву књигу и никакав рукопис нисам читао жудније и са већом радозналошћу, од оно неколико листића.

Кад сам прочитао, дође ми у главу мисао: Шта је овог је ли ово истина2 јесам ли све то сниваог Или је цео тај мој састав измислила моја узбуркана уобразиљаг Не знам! Јучерања ноћ, па све до мало „час, за мене је велика заго-

_нетка. Где сам се бавио ван куће не знам, а још мање знам о ономе, шта сам написао. Откуда ми је тог Био сам спреман