Жена

76 | ЖЕНА

своје противнике, него и своје савезнике. И то је најбоље мерило Србијиног беспримерног јунаштва.

Ово сам изнео не зато, да се тужим. Није ни то добро, живети без бриге. Што је некад наше било, опет мора бити наше. Имаћемо на чему да радимо. Али сам хтео да изнесем и утврдим један редак случај у — историји. Данашњи човек је још увек ситан и мали и — завидљив. Кажем завидљив и ако је то рђав израз. Оно, што ми зовемо завидљивост, то је управо страх од туђе — снаге.

У српском јунаштву видимо за време овога рата право јунаштво. То није јунаштво арнаутске нарави. Дивље и бездушно. То је јунаштво племенито, које · без нужде не коље и не пустоши. Та страна српског јунаштва изазвала је у мени највеће дивљење и поштовање. Хоћу да изнесем само један случај из Арнаут_ лука, када сам побегао из једне собе, да други не виде моје сузе. | Када је српска војска неком приликом разбила сурове Арнауте и заузела некоја њихова села, тражила је по кућама оружје, јер се запазило, да су непријатељи посакривали оружје. Генерал јанковић, командант |. армије уђе у једну арнаутску кућу. Био. сам и ја тамо. |

Када уђосмо у кућу, нађемо српског војника. Оставио пушку у буџак, подигао са постеље арнаутско детенце и мислите ваљда, да је клао, као што су они клали нашу децу, када су им пала шака. Не, наш војник је дете свога душманина ношао по соби _и миловао га је очинском љубављу. 1

Кад војник виде генерала, збуни се, остави дете, узе пушку и рече: — Опрости, г. генерале. Ми смо овде сигурни. Моја два друга су у другим простори- | јама куће и траже оружје. А ја сам остао овде... па имам и ја дете и сетио сам се свога.

На столу је била мала крпица. И ово смо нашли, каже, неколико дуката и сребра, било је у перинама скривено. Не треба нам. Имамо и ми код куће мало имања.

У онај мах осетих да ми ударише сузе на очи; дође ми да клекнем пред оним српским војником, као