Жена

ОУ

_ знајемо, како у мислима већ смо све црте пронашли и створили лик, па сад да се колебам 2 И данас још "не могу себи да протумачим како је то могло бити, али заиста се збило. Кад је влак муњевитом брзином ујурио у станицу и путници хитро поскакали из вагона и ја упрла очи у ту гомилу која ми се као талас · 'приближавала, у један мах нађосмо се нас две у за· грљају и тепасмо једна другој: Патшпр, Је ге! И биле · смо сретне и пресретне у оном тренутку. Ту ноћ нисмо ока. склопиле, прошла нас у причању. И нисмо _ се могле начудити колико смо сличне биле једна другој. једне величине, једног стаса. Опробале смо и хаљину и ципеле и рукавице: све моје и на њој је било као саливено на њеном телу. Само што моја _ куса беше кратка и угасита а она је имала плаву _ косу, меку као свила, обавијену око главе у два де-. бела курјука. После наше спољашности прешли смо и на душу, на оно што јој је срце стезало, што ју де нагнало да до мене дође, да ми се изјада и да се са мном посаветује. Имала је једну сестру. Изгубиле су родитеље кад су свршавале науке. Нису их свршавале да им буде лебац, већ из жеље да што више знања стеку. Кад им умре отац и у брзо после њега мати, старија сестра се уда за професора универ"зитета у Женеви, а она, моја Мери, упозна се исте године са породицом кнеза“ Трубецког и прими се као васпитачица двеју кћери им и оде с њима у Русију. Од како се са сестром растала, нису се виделе неколико година. Онда узме допуст од 3 месеца "и баш је стигла сестри, кад јој се треће дете родило. То је био живот, причаше ми. Како смо обе биле. сретне, опет заједно у породичном кругу! Неговала је "сестру, мазила је децу, играла се с њима, домазлук | надгледала па још доспела у вече, и зету да помаже у његовом послу. Он је био научењак и много је радио, писао, те је и њој диктирао. Тако су брзо прошла та три месеца и она би радо била продужила свој допуст, али доби брзојав: Дођите одмах, потребни " ста јако. Са тешким срцем оставила је своје миле

којљ је толико волела и који су и њу тако јако