Жена

166 16 ЖЕНА

ливом љубави, хтеде да га подигне. Саже се.... =

пољуби његове очи, које пливаху у сузама. Наједанпут усправи се неми обожавалац. Дође му

· неодољива жеља да говори. Рече јој најзад све — у

једном даху: како је Бутећи много због ње патио,

како је цени, али је ипак далеко од ње остао и по знанство избегао, да би једном — данас — могао у познанству и љубави истовремено уживати.

„Увек сам тежио к Теби. Као затворена птипа лупао сам крилима о ограду, која нас је делила. Јер Ти си радост мог живота, моја светлост и моја слобода! Како сам исцрпљен! Кад би у веровању у ону страну света, могао ма и један тренутак само да осе-

тим, да ћеш Ти после Твоје смрти тамо доћи, где ће

моја душа почивати, ја бих већ одавно својевољно на- |

пустио овај усамљени, тешки живот. Још јуче бих то учинио. Данас више не. Од сад — све с Тобом. Смрт "и живот с Тобом — али не Ти сама, нит ја сам.....“

Он прекиде — она не беше већ више ту. Потрча ка степеницама и једва чу још шум њених последњих. корака. Хладна језа пређе преко њега. Појмио је да је своју срећу проиграо тиме, што је прекинуо дубоко ћутање толиких година. Својим топлим, жестоким, сувише јаким речима о смрти уплашио је и удаљио ову веселу, живу жену. _

Тада се спусти на једну клупу и размишљаше.... Тек у јутру оде кући.

Два дана лежаше болестан. И умре....

Умро је у јасном сазнању, да неспособни за живот никад сувише рано не ослободе живот свога присуства.

Вел. Бечкерек. Превела: В. Ру. В.

=