Жена

174 ЖЕНА

ју је немилосрдно вукао и грубо претио, ударајући је жад и кад чизмом у трбух. |

Учитељица гледаше овај тужни призор, уздржавајући сузе. Разумела је онај тужни поглед и мукање јадне животиње, која још увек окреташе главу према Сави.

Војник приђе Мари и неучтиво је ухвати за руку. „Даћу вам је јефтино, јер ју ни сам нисам скупо платио“ — и при томе се трже, као да ве и сам уплашио од својих речи. Погледа у обе своје руке, које му се учинише још крваве од скорашњег догађаја тамо преко. И нехотице се и сам окрете према Сави.

„Ах, не мари ништа“, рече као за себе, тешећи Се, -— „рат је рат, ту човек није више човек и све му је дозвољено. Аа! и та раса! И тај народ!....“

Изађе му пред очи слика своје нечовечности, али за тренутак исчезну, да га и опет дави и мори док живи. Јер то не беше витешка борба са непријатељем, то беше подла отимачина са уморством, да још при поласку из непријатељске земље понесе пљена и да се похвали још својим последњим јунаштвом, учињеним над једном младом девојком, без одбране. Та му је слика излазила све више пред очи, а којој се он отимао и која му је кињила његову сурову душу, — али се тада лакомству није могао отргнути.

Излазила му је све више пред очи, јер је и он исто тако имао младу сестру, коју је оставио дома, а коју је можда непријатељ исто тако уморио.

Али сви његови другови су то чинили и продавши, понели собом новца, да помогну себе и своје. И по_ ново загледа у своје руке, збунивши се пред учите„љицом. А слика му се све јасније ствара у памети, кињећи га и давећи. Виде Анђелију, младу, као капљу росе, лепу као јутарње сунце, али тужну и клонулу, како чува још једину кравицу, која њу, матер јој и млађу браћу храни. Изашла је на пашу, близу Саве, да ју напасе, јер им треба доста млека а и сира за зиму,