Жена

ЖЕНА 47 175

јер и тако осталога слабо има. Имали су још стоке, али им однесоше непријатељски војници, а ову, смиловаше се, те им оставише. И како се неки враћаху кући, наиђоше баш на ту страну. Неки већ по селима узеше, ко краву, крме, вола, а по неки са паше отераше било силом, било милом...

Анђелија мољаше и преклињаше, да им је то још једина имовина и да ју је она као мало теленце одхранила својом руком, плакаше и братом називаше и мољаше војника, да јој ју остави.

Војник је грубо удари песницом у чело, те паде, он већ поведе кравицу, али Анђелија, која се освести и подиже, потрча за њим и паде крави око врата не пуштајући ју. |

Животиња ју болно гледаше и мучаше тужно и дуго, као да је разумела, да ју хоће од ње да раставе. Војник је ухвати за дуге косе и стаде је вући и гурати али је она грчевито обухватила кравину главу и очајнички се бранила. |

Војника обузе бес, те му пође пена на уста, крв му најури на очи због толике слободе и дрскости девојчине. Потеже кубуру и просвира јој куршум кроз главу. Анђелија се сруши обливена крвљу, мртва на земљу. Крава од пуцња одскочи у страну и ричући отрже се војнику бежећи, али се опет поврати мртвој девојци, лижући је по глави.

Војникова сурова душа задрхта за час, али суровост угуши и оно мало савести и осећаја, те кад му другови притекоше у помоћ, одвукоше краву, која се непрестано обзираше и тужно и дуго рикаше.

„Купите ми је, девојко!“ понови војник —- „сто круна неће бити много за ову лепу животињу. А баш бих је волео вами продати, јер и њена господарица била је тако млада и ваших година. Сирота! — стаде _ се пренемагати — али сама је крива. Да ми је краву добровољно дала, не бих је убио!“

Учитељица побледе. Сад је све разумела и његов зверски поглед и кравино рикање.