Жена

ЖЕНА 261

руци рањеницима, дочим су остали моји другови остали у селу на главном превијалишту.

Страшна је то била ноћ, али за то ипак не утицаше на душу тако неугодно као ово садашње затишје. Пробијајући се кроз карпатске брдине, нађох се, у мислима, на разним поприштима. Пред очи ми излазе, једна за другом, страшније слике за страшнијима... Лешеви, унакажени рањеници, стрвине, згаришта и попаљена села, невине жртве под вешалима и на вешалима. У ушима ми забруја тутњава топова и грохот пушака и митраљеза. Сасвим јасно причух стењање рањеника и дивље поклике — „ура“!

Осетих, да ми срце јаче бије и да ми се груди лакше надимају.

Пођох за маштом даље и нађох се у страшном окршају, опкољен од непријатеља, који нас је вештим маневрирањем и изненадним нападом опколео био, да се не могадосмо маћи.

Пред очима ми се указа очајни лик команданта пука, у ушима ми одјекнуше његове очајне речи: Овде морамо сви остати, нема нам спаса.

И мене подиђе хладан зној, пред мојим очима се указаше разјарени козаци жедни освете због дивљаштава почињених над њима оних дана.

Пред очима ми се указаше очајна лица мојих људи, који као да од мене чекају спас.

Одмах за овом сликом указа се, друга, трећа,... пета и не знам која већ слика, свака пуна патњеи ужаса. Задубен тако у преживеле догађаје осетих надчовечну снагу, из груди ми за часак нестаде теготе и ја продужих. и надаље маштање, |

Мој Шук се шћућурио крај мојих ногу те мирно спава, а у сну час сиса час полугласно закевће. Ја _ сам за то време у мислима већ доспео на границу Русије. Нађох се посред крвава боја, на обалама