Жена

ЖЕНА | 279

Не жалише своје крви

Ни животе своје младе, Шта све они жртвоваше Свако од нас то већ знаде.

Причаше ми једна мајка Туга њена није мала, Два детета у бегању У понор су њојзи пала.

Причаше ми српска сеја И причање страшно беше, Бугари јој брата мила

На комаде исекоше.

Очима је то гледала Душмани су тако хтели, Та децу су убијали Све су они чинит смели.

Све што беше српске крви Нек је мушко, то је главно Убијаше, таманише

Да истребе Српство славно.

И падоше на хиљаде

А нас мало што још оста, Чуваћемо српско име

Чуј душмане, нек је доста! |

Мислили сте, крај је Српству Погинуше наши диви Заборављаш да у нама Обилића дух још живи.

Чуваћемо ону груду

Крвљу, сузом заливену, Децом нашом загнојену Душманином разорену.