Жена

280 ЖЕНА

Обновити Српску славу Будно чуват Српско име Ој Србијо! Мајко мила Одужићемо ти се тиме. Вуковар Марина. Божић.

У патријаршији. — Из дневника једног изгнаника. —

У Нећи сам са народом српским, који је изгубио отаџбину своју, али који не може да буде роб и иде у изгнанство своје, носећи тешки крст свој на плећима својим. Овде, ево, у старој патријаршији српској, где се некад упалила велика луча славе српске, гаси се данас и последњи пламичак наде нас осуђених на изгнанство.

Дошао сам у Патријаршију, на литургију, у патријаршију, сведочанство старе моћи и старе културе Српске. Стојим у храму са народом. Црква пуна, већином прост свет, војници наши са фишеклијама или реденицима, војници црногорски, сељаци. Народ се крсти и моли. 1

Један Црногорац по хиљаду пута се крсти и на глас понавља: Помози, Боже, у овом рату; не остави нас, Господе, у овом рату! Са готово избезумљеним

изгледом лица понавља непрестано ове речи и дубоко ;

се клања, крстећи се. Очи му горе и укочено гледају ка иконама.

Улази у цркву митрополит Србије. За њим владика пећски, Дожић и велики број свештеника. Хладна лица вире из црних мантија великодостојника цркве, на мраморно хладним лицима не види се осећање и бол, не види се туга због невоље и несреће целога народа. Хладан калуђерски мир царује на тим лицима.

А свештеници церемонијално, и у ово доба опште.

трагедије, прате ове последнике Распетога, слуге најнезнатнијега и најмањега међу браћом. |