Жена

ЖЕНА 281

Литургија се наставља. Свет, преплашених изгледа, и забринутих, скоро унезверених лица, клечи и крсти се. Очи разрогачене, упрте у иконостас, усне дрхћу, понављају молитве, руке склопљене за милост.

Неко ме додирну за раме. Један сељак ме моли:

— Господине, молим те, да видиш једног боника што је полудио.

— После службе, видићу, одговорих.

Отидох пред олтар Свете Богородице. Пред олтарем Мајке Божје један старац у искрпљеном оделу, хром и ћорав, забада велику воштаницу у светњак за здравље живима и говори:

— То је света Богородица! Она је жива. Она лечи и помаже. Помози, света Богородице, свима живима. Дај свима здравље и живот! Избави све из овог зла! Помози Србима свима, Света Богородице...

— И оће, помоћи ће. Она помаже, говори му, са дубоким убеђењем и вером, једна смежурана старица у антерији.

Служба при крају.

Тон деспотеми — певају за певницом. Излази Митрополит. Подигнуте главе излази господин Митрополит. Хладних црта, празне душе, незагрејана срца благосиља народ. Излази владика. А за њима свештеници. Свет се разилази из цркве, окреће се олтару, крсти се, мрмља последње речи из молитве сваки своје.

Одох да видим мога боника, полуделога. Средњевечан човек. Помрачио му ум, срећан је и пева. Срећнији је од нас јер не види и не осећа овај бездан беде и понор несреће, ову пропаст народа.

Један поп се вајка, како су га покрали у конаку манастирском...

Полако одлазим из дворишта, да се вратим у варош. Мраз и снег. Северац реже... А колоне узбурканих, несрећних бегунаца отежу се путем преко Ругове, у непознато, у мрак, у понор...

15. 11. 915. Пећ, __ Др.ст. 3; Иванић.