Жена

982 ЖЕНА

Наше време.

Крха се и ломи трула зграда света, По мору од крви јуре наши дани; До неба се хоре гласови тромпета, А човек човека без душе тамани.

Мртво лежи време, што с мачем до јуче Царовало светом. Као вулкан врео

Из дна душе људства, кога страсти муче, Гнев се диже, — купи у освете вео.

Ко таласи буре мисли новог кова Разбудиле из сна бесвесне гомиле; Васкрснуле жеље слободних духова, Столећима, што су у окови биле.

Нема мира више. По бојишту снова Тешке битке бије наше покољење: Хоће силом да се подмлади изнова, Попут нових жеља, да се у вис пење.

Свуд већ пламен букти, ватра се отела И бог свети знаде, кад ће да престане, Испод ногу наших чак и земља цела Трза се и смера у понор да пане.

Крха се и ломи трула зграда света, По мору од крви јури наше доба; Јаук болних леће до самих планета, А по пољу широм гроб ниче до гроба.

Сентомаш. "Др. Ж. Продановић.