Жена

ЖЕНА 283

Једна Рускиња

— из дневника једног изгнаника. —

Велика, пространа, турска касарна, подигнута на брегу, у вароши, претворена је у стан страних мисија, избеглица, војника, који лутају за својим командама, рањеника и болесника, који су избегли из болница, па се сад потуцају гладни, голи и боси, чиновника, који иду за владом Србије са својим актима и депозитима.

Једна огромна соба са четири реда гвоздених кревета. — Стан је страних мисија. По креветима сламњаче напуњене сеном, или само сено. По поду изгажено сено, остатци јела, одбачене ствари из пртљага, разбацане и исцепане књиге, хартија писма. Сваки кревет заузет, измешани и мушки и женски из разних мисија. Руси, Енглези, Французи, жене и људи. По који наш чиновник, који спроводи мисију. Жене се чешљају, удешавају тоалету за пут. Трећи се умивају на сред собе..Једни ваде ствари из кофера, бадају непотребно на под; носиће се на магарићима само најпотребније. Једни су већ спремни за пут, износе пртљаге, опраштају се са онима, што остају за сутра или прекосутра, други тек стижу с путаиз Ђаковице, Митровице, уморни и гладни. Уносе се пртљази, заузимају места. Вика и разговори на све стране, Дошао сам да се опростим са Енглескињама, које _ су радиле код мене у болници у Србији. Оне данас одлазе преко планина и снега, преко Ругове за Скадар.

Упознао сам се с Русима. МИ они се пакују и спремају за пут. Једна Рускиња, жена једног лекара из мисије, говори ми пола српски пола руски:

— Кажите, что ето Серб> Ево га зло, да горег нема. И ја нисам видела замишљеног и туробног Србина. Оставили сте жене и децу непријатељу, све, што вам је најмилије и најдраже, напустили сте. И опет сваком на лицу осмех. Срце вам плаче и пуца од бола и жалости, а на устима шала. Душа вам грца од несреће и јада, а на лицу ведро и осмех. Гледала сам