Жена

ЖЕНА | 248

Па кад једном дође овом земном Животу крај,

Племенита жено, мати, сестро, Доћићеш у рај!

П ритајена љубав.

Другога волиш, други те воли, И све то болан гледам сад ја. Срце зар твоје за другог куца, А за ме јадна ништа не зна.

Гледам те често где с њиме збориш, На ме ни поглед да бациш сад.

У мени дрхти, тужи, плаче срце,

И болом и тугом обрват сам.

Другога волиш и љубиш, Милче, За мене љубави немаш сад ти.

Не роптам нит се ја љутим на те: Та срцу с не да заповедати,

Љуби, воли другога само,

И буди срећна свагда с њим. Моја ће љубав остати тајна, С тугом и болом притајеним.

И ако ме кадгод видиш тужна, Не питај, Милче, шта ми је. Никада нећу теби ни рећи,

Од чег ми срце болује.

И као море бездано, бескрајно, Што вечито кипи, вечито ври, Љубави моја вечита буди, Вечито расти, никад не мри! У Пешти. В. 6.