Жена

ЖЕНА | 317

Тачно у 9": председница отвара седницу и јавља да гласанице још нису пребројане, позива сестре да све скупа одемо на жељезничку станицу, да дочекамо моћи младих мученика Принципа, Чабриновића и његових другова. У 10' стигле су Српкиње, Хрватице и Словенке на жељ. станицу, где су положиле диван венац видовданским јунацима. Ту је гђа Шиљак (Сарајево) поздравила повратак праха хероја у отаџбину овим речима:

„Враћате се из словенског Прага у ослобођену отаџбину, по којој место корова и трна најљепше цвеће цвати, врапате се у отаџбину у којој место крикаи јаука пева се песма радосница. Враћате се у отаџбину, у којој нема више вештачких бедема, који су нас делили. Враћате се у отаџбину, која је растворила њедра своја, где ћете вечни сан боравити. За крв вашу, која поштрца сарајевске плочнике, проливено је море крви. За муке ваше, које стојички поднесосте, мучен је читав народ наш. Голгота наша била је висока, али смо се морали на њу пењати са великим крстом на плећима. Били смо разапети, али смо васкрсли. Тебе, Гаврило, и све што најбоље имадосмо, дадосмо на жртвеник слободе. Сву смо земљу у црно завили. Од северног до јужног пола, од истока до запада све пољане, све гудуре и мочваре засуте су костима наше деце. Све морске рибе смо нахранили нашим синовима, па ипак нас не утаманише. Ево нас овде у белом Загребу, у алем камену наше отаџбине, окупљене и загрљене, да теби, Гаврило, и твојим супутницима положимо венац. Тај венац је сплетен од божура са поља Косова, од смиља са врхова Триглава, од рузмарина са гордог Ловћена, од кризантема са плавих жала Јадранског мора, од ружица са плаве Авале, од 60-. сиљака из твоје Крајине, од љубица са сред Срема равна. У сваком цветку је наше мајчино срце, које ће те загрејавати, да ти у наручју твоје љубљене отаџбине топлије буде. Путујеш у Босну, у ону Босну, коју си толико љубио. Ја као Босанка стојим овде погружена