Жена

ЖЕНА · 82о

помало издаје. Само срце, то лудо срце, то не стари. Оно може и у јесени својој да љуби и воли, да се заноси и тежи срећи живота. Да, али то је све часовито. Старији је човек баш као и онај у раној младости. За час се загреје и плане, пун жеља за животом, али за час осети, да га снага вара и под теретом тога осећаја клоне душом и телом. Мисли му се тада враћају на прошлост, дозива часове иза, блаженог детињства и сретне несташне младости, која се више никада — никада повратити неће, а који су проткани и извезени најлепшим успоменама. И за то благо оном, кога бар за детињство и младост вежу лепе успомене!

Тај са осмехом на лицу може у оваковим тешким часовима да одшкрине копрену малих успомена, шапћући себи: „Боже, дивне ли и слатке прошлости |“ —

и тиме у јесени живота свога СИОН души и лудом том срцу много олакша!

Често сам пута седила код Фати-хануме, која ми бејаше најмилија од свих беговица, ради своје особите скромности и добра срца. Она је не разликујући веру — сиротињу свагдф обилно помагала говорећи: „Бог је један, а брат је мио, које вере био!“ Најмилији ми бејаше разговор с њоме, када ми причаше успомене из своје младости. Није њој требало дневника, све је она у срцу имала уписано. Једном ми причаше мали доживљај из своје тужне младости.

Бејах јединица, рече Фата у богата бабајка Скендер-бега. Млада као кап росе, лепа као ђул у башчи. Већ сам у 14. години добила фереџу! Нешто ми при· тиште груди и срце, када ми бабо рече: „Фатимо, ти си сада у харему, па не смеш излазити без фереџе“.

Прође година дана мога харема и ја се привикох и на овај ропски харемски живот, везући и певајући с мојом другарицом Зеиром.

Једнога дана у летно вруће доба кренусмо из града на кметију у наш чардак. Срце ми заигра од радости знајући, да ћу са другарицом весело по шуми ходати без надзора мога старога бабајка. Било нас је