Жена

324 ЖЕНА

више девојака са нашим мајкама и дадиљама од детињства. Давно је то било, уздахну наједном Фатиханума. Још када смо под Султаном били и када није било у нас школа, наши су бегови ишли тада у Цариград, да уче турске школе.

Једнога дана, изађох у шуму с мојом пријатељицом Зеиром. Ходајући тако по шуми, весело се разговарасмо, па и не опазисмо, да неко иза нас идеи слуша наш разговор. Као да наједном чусмо неколико непознатих речи, окренусмо се и, када видесмо два млада момка, навукосмо фереџу (зар) на очи и стадосмо, да ти лепи момци поред нас прођу. Један од њих беше у богатом турском оделу, а други у фином црном са фесићем на глави. Ми стајасмо, али они не хтедоше проћи, већ стадоше. Онај у турском оделу осмехну се и запита нас, куда ли су саме хануме изашле»

Ја опазих испод зара, како ми крв у лице удари и не могох ни речи одговорити. Зеира, која беше речитија од мене, насмехну се и одговори:

„Нисмо ми далеко одмакле од нашег чардака. Изађосмо само у шуму, да се науживамо бехара и мирисне траве“. Ја опазих, како ме странац посматра и ако ми ништа не виде, до ли стаса и очију. Боже мој, леп ми беше тај Цариграђанин! И данас, када се сетим његових црних очију, срце ми задрхће. Код тих речи засјаше очи ханум-Фати ватреним изразом младости, и ако је већ у касну јесен живота зашла била.

На том изненадном састанку нисмо се дуго задржавале, пошто је већ сунце за гору зашло, а ми саме. без нана наших. На растанку ми наш лепи странац пружи руку, као снег белу и рече неколико речи, које до онда не чух. Ја гурнух Зеиру, а она запита бега, како говори овај ефендија (господин), јер га не разумемо. Бег смешећи се рече: „Знам ја, ханумице, да не разумете, јер он говори француски. Али доћиће време, да ће и наше ханумице разумети овај фини језик и скинути ту фереџу, што крије ваше прекрасно лице. Само онда ћемо ми бити већ старци, а ви баке, а Бог

И