Жена

ЖЕНА 325

зна, да ли ћемо тада и живети |“ рече бег смешећи се. „А зашто то није већ сада»“ одврати Зеира 2 „Није време, ханумице,“ одврати бег. „Но то време није далеко. Оно ће да дође и мора доћи! Духу новог времена не можемо се ни ми Муслимани једино супротставити. Оно већ куца на вратима харема наших и позива нас, да Вас изведемо из њих и скинемо с лица зар (фереџу), да и за Вас једном засја сунце слободе!“

„Заиста, беже, и време би било! Ала ће онда лепо бити! Тада ћемо се моћи слободно састајати, шетати, разговарати и све, све до миле вољерадити!“ „Да, ханумице, та састајања и ти разговори врло-врло су нам нужни за наш препород. Ми морамо настојати, да

· препородимо наш муслимански живот у Босни, да му

препородимо душу, мисли, живот и да тако препо-

рођени ведра чела можемо дочекати час опће на-

родне слободе, час, када ћемо да ступимо у загрљај нашој једнокрвној браћи из Мајке Србије, да с њима заједно под једним владаром, владаром наше крви и језика, под сјајном Душановом круном, сретно и задовољно живимо !

Видиш, ханумице, мој је дед и бабо Србин и моја је мајка Српкиња! И твој је бабо Србин. И сви ми Муслимани заробљене наше Босне — нисмо ништа друго — него део јуначког и прослављеног српског народа! Ми смо синови и кћери његове. То уверење и све, све нас то сили, да Вас изједначимо потпуно са српским сестрама нашим, да Вас у њихово коло

уведемо, као и себе у коло једнокрвне и једноплемене

наше браће Срба, да би чим пре и чим сигурније могли дочекати тај сретни час!“

Како је сунце већ давно зашло било, то смо нагло оставили наше пратиоце и упутили се према

„нашима, јер смо се побојале, да нас не ће тражити

нане наше.,

Од тога дана често смо се састајали у шуми код извора сви четворо, а кад-када и ја сама са странцем.