Жена

326 | ЖЕНА

Зеира је била боље среће од мене. Млади бег, Сафет, смртно се КУВИРАО у њу и обећао јој и женидбу. Он бејаше син Омер- -бега Капетановића. Како је био јединац у богатог бабе, даде га да учи школе у Цариград, где се упознао са лепим странцем, који је био Француз и којега је узео себи за учитеља фран· цуског језика. Бег га је довео к себи, да види његову домовину и упозна његов српски народ. Странац је заволео наш адет и научио неколико наших речи. И данас се још сећам оних речи — које ми увек шапташе код састанака наших: — „Ој, Фатимо моја, љубим те“. Срце ми и данас заигра, када се сетим наших састанака у шуми крај извора! Тада ми је вазда говорио дуго и дуго, држећи моју руку у његовој као алабастер белој руци. Ја нисам разумевала, шта ми је млади Француз говорио, али срце осећало је, да су то биле миле речи, којима ме је обасипао својом нежном љубави.

Брзо су прошла два месеца. Прохујаше у неповрат као тренут ока! Млади бег се спремаше, да са странцем отпутује у Цариград, да доврши своје науке. Пред свој полазак верио се са Зеиром, а венчање уговорише за годину дана. Ја сам осећала тада, да губим нешто, што ми се више никада не ће моћи накнадити! У том осећању — дошла сам још једанпут на извор, да још једном наслоним своје усне на његова жарка, малена уста и да тренут чежње, живота и сласти ПРЕРОРНН | у вечност ! Растали смо се! |

Ту застаде и тешко уздахну — Фати-ханум. Очи јој се зажарише — као да још осећаше жарке пољубце младог, углађеног Француза на уснама својим |

За тим настави нешто нижим и чисто предишућим гласом; Млади ми странац након нашег тешког растанка даде ево ову амајлију. Фати-ханум извади нагло из недара свилену, позлаћену кесицу, коју је свагда о врату носила. Ево, рече, 110 ми је још једино, што ми мили живот.