Жена

ЖЕНА 349

прешао на разговор о сталешким стварима. По стоти пут увераваше сам себе да је тако и никако друкчије, распаљујући тако сам себе готово на мржњу према свом противнику.

_„Да видим — резоноваше Јоца — коју бих ја девојку одушевио или задобио разлажући јој о професорским правима и дужностима, методама практичне алгебре, начелима и т. д. То је несмисао! Но где је тај несретни човек 2“ :

Јоца је пројурио већ преко половине парка, осећао је мало умора и глади, а пошто се спустила ноћ, и студени. Месечина бијаше као дан. Пође десном алејом, и умал те не кликну од гњева, радости ли! Ено га види тамо на чистини! Стоји. Забленуо се у месец, звезде ли, па гледи и не миче се, а леђима се ослонио о сув граб. | | :

Јоца застане да се мало издува и прибере ! Опази , како је Озрен извадио из џепа неки предмет, писмо, слику ли — па је љуби. Што ли ће му рећи Да тражи од њега изјаву: којим он правом .....; или да га пита: како се осећа у њеном друштву, јер ....... да му прича: да је он заједно одрастао са Меланијом, па .......; да му се приближи: ..... А шта ту смишљати и увијати, ускува опет у Јоци. Он не смије више са Меланијом, јер ће онда имати с њим посла! — Да, ама то ваља ипак некако рећи! Само како

Није ни опазио, да се Озрен кренуо, и ево га на пет-шест корачаја пред њим. Јоца се узврпољи и пође

му у сусрет...

· Меланија је око 4 сата после подне изишла са сестром у парк. Млада девојка од 20 година, висока, витка, пуних груди, бујне смеђе косе и очију, нежних црта а елегантних покрета. Свака је, кријући од друге, "жељно изгледала неће ли угледати Озрена и Живка. Немирно, но привидно нехајно су шетале парком. Јелена је вукла сестру павиљонима и киосцима, јер се