Жена

ЖЕНА 301

њиховог говора она не тражи друге разоноде, но ој је мучи што он тај неми говор не замени живим!

„Ама, секице, не чини се мени тако! Та чула сам данас после ручка да се мама и тата разговарају 0 томе па веле, да би добро било да о феријама одеш у госте тетки Анки. Сејо моја драга! Сети се како смо ми биле увек искрене једна другој, па де и сада имај поверења па ми реци што Те тишти!“

Меланија је погледа њежно, болно и некако -пла-

_шљиво и поче да јој исповеда своју љубав према

Озрену, завршујући: „......... ... па већ кад и не замењује речима оно што му читам из очију, не разумем зашто се мучи и чиме се бори. Плашљив није, а ипак видим да му надолазе часови у којима трпи, неизрециво трпи. Онда му из очију отсева нујност, нека неизражена жеља, бол, што ли — а ја ту нујност, жељу или бол некако штујем. Зашто — то не знам ни сама, нити знам докле ће то трајати, али осећам да немам права у то дирати, јер ми се чини да није доба за то надошло, а можда ни ан ни власна у то дирати. Из тога, ето, можеш разабрати моје расположење и променљивост, а таква морам бити, јер видим срећу и задовољство крај себе — а не смијем да му се предам. Више пута мислим да се варам и тада ми је најтеже, но док он дође, чим се погледамо — одмах ми срце каже да га не смијем. осуђивати !“

Ово говорећи обишле су сестре удаљене и самотне алеје, и сада окренуше кући. Меланија се бијаше заруменила. Пуне јој се груди нагло дижу, очи светле а корача поносно прегибајући витко тело. Јелена ју је нетренимице мотрила, па ће:

„Ала си лепа када Те овакву гледим |!“

„Да сам којом срећом мање лепа но више сретна!“

„И то ће доћи.....“ У то их викне из једне групе старијих госпођа стрина Милица, те девојке прекинуше говор. Убрзо се поче домаћи свет разилазити, па и оне одоше са стрином кући. После вечере се

о .

Уа